Naj­sta­ri­ji cr­no­gor­ski tak­mi­čar u pa­u­er­lif­tin­gu - di­sci­pli­ni sna­ge Ve­se­lin Vu­jo­vić sa Ce­ti­nja, sa pre­ko 200 osvo­je­nih me­da­lja od ko­jih 150 zlat­nih, oko 50 sre­bre­nih i bron­za­nih, iako u osmoj de­ce­ni­ji ži­vo­ta ima još sa­mo jed­nu že­lju - da osvo­ji svi­jet u spor­tu zbog ko­ga se od­re­kao mno­gih uži­va­nja, a ko­me je po­sve­tio ci­je­li ži­vot. Šam­pi­on Ju­go­sla­vi­je u benč pre­su 1998. go­di­ne, šam­pi­on Evro­pe, ne­ka­da­šnji ap­so­lut­ni šam­pi­on Pan­če­va, pe­to­stru­ki ap­so­lut­ni šam­pi­on Voj­vo­di­ne i pre­ko tri­de­set go­di­na bor­be za re­pre­zen­ta­ci­ju ne­ka­da Ju­go­sla­vi­je, pa i Sr­bi­je i Cr­ne Go­re pod ti­tu­lom - ne­po­bje­di­vi, ob­ja­šnja­va ko­li­ko ­je sport u ko­ji je utkao i naj­ma­nji dje­lić se­be pre­tr­pio iz­mje­na zbog ko­jih sve ma­nje vje­ru­je u po­šte­nu i fer bor­bu, ali ipak ne od­u­sta­je. Di­plo­mi­ra­ni in­že­njer or­ga­ni­za­ci­je ra­da, od­sjek ki­ber­ne­ti­ka Ve­se­lin Vu­jo­vić po­čeo je da tre­ni­ra 1975. go­di­ne u „Di­na­mu” iz Pan­če­va sve do 2003. go­di­ne kad se pen­zi­o­ni­sao i vra­tio na Ce­ti­nje od ka­da se tak­mi­či za Klub „Lov­ćen”.
- Go­to­vo da ne­ma tak­mi­če­nja sa ko­jeg sam se vra­tio bez me­da­lje i sva­ko mi je po­seb­no na svoj na­čin. Za sva­ko se pri­pre­ma­te kao da je pr­vo i no­si po­seb­nu te­ži­nu sa so­bom. Po­sti­gao sam do­sta i sa­da sa se­dam­de­set go­di­na mo­gu bi­ti sa­mo za­do­vo­ljan, ipak sa­njam tu svjet­sku ti­tu­lu ko­ja mi je bu­kval­no nado­hvat ru­ke i ne že­lim da je is­pu­stim. To bi ne­ka­ko za­o­kru­ži­lo ci­je­lu mo­ju pri­ču i da­lo smi­sao sve­mu za šta sam se bo­rio jer vje­ru­jem u se­be i u ovo što ra­dim, vje­ru­jem da za­slu­žu­jem ti­tu­lu pr­va­ka svi­je­ta jer sam ro­đe­ni bo­rac. Mo­ja ak­tiv­na ka­ri­je­ra po­či­nje dav­ne 1972. go­di­ne, a 1975. sam već bio stu­dent­ski šam­pi­on ve­li­ke Ju­go­sla­vi­je, če­tvr­ti na tak­mi­če­nju „Naj­ja­či Ju­go­slo­ven”, on­da ap­so­lut­ni šam­pi­on u vi­še gra­do­va i po ne­ko­li­ko pu­ta što ni­je ma­lo jer ap­so­lut­ni šam­pi­on ne zna­či sa­mo po­bije­di­ti sve tak­mi­ča­re u svo­joj ka­te­go­ri­ji, već sve uče­sni­ke ci­je­log tak­mi­če­nja. I to ne ni za po ne­ko­li­ko ki­lo­gra­ma, već sam bio bo­lji i za 10 do 20 ki­lo­gra­ma. Ve­li­ki je to rad i trud, vo­lja, že­lja i lju­bav, sve u jed­nom jer kad ne­što ja­ko vo­liš, že­liš i u to­me uži­vaš ne po­sto­je gra­ni­ce - pri­ča Vu­jo­vić.
Ipak, na­vo­di i da u spor­tu ko­ji to­li­ko vo­li ni­je baš sve ide­al­no te da se do­sta to­ga pro­mje­ni­lo od pri­je 15-ak go­di­na ka­da je su u pa­u­er­lif­ting „ušle” he­mi­ja i po­seb­na opre­ma.
- Za me­ne je sra­mot­no tak­mi­či­ti se sa ika­kvim po­ma­ga­li­ma. Ja sam vi­tez, ne no­sim te spe­ci­jal­ne ma­ji­ce sa ko­ji­ma se di­že pu­no vi­še ne­go što je re­al­no. Za me­ne su pra­vi spor­ti­sti kad se bo­re ča­sno i bez po­ma­ga­la. Od kada su u taj sport ušle te ču­ve­ne ma­ji­ce sa tro­stru­kim-še­sto­stru­kim ple­te­njem, to su bu­kval­no po­sta­li oklo­pi ko­ji se po­na­ša­ju kao prać­ke. Ja idem na okr­šaj či­sto­ga sr­ca, ča­sno i vi­te­ški i ako po­je­di­ni ko­ji se di­če da su bo­lji smi­ju da se po­ja­ve bez ma­ji­ce, vr­lo ću ra­do pri­hva­ti­ti iza­zov. Jer, bo­jim se ako me na­tje­ra­ju da i ja ob­u­čem tu ma­ji­cu - mno­gi će tre­ba­ti da se ču­va­ju - iskren je Vu­jo­vić.
Pri­pre­me su, na­vo­di Ve­se­lin Vu­jo­vić, za sva­ko tak­mi­če­nje za­htjev­ne sa­me po se­bi.
- Go­di­šnje bu­de i po dva­de­se­tak tak­mi­če­nja a ja sam znao da uče­stvu­jem i na de­set i da sa sva­kog do­ne­sem po me­da­lju. Ni­je to la­ko jer su te pri­pre­me ubi­tač­ne, što zbog hra­ne što zbog sa­mog tre­nin­ga. Sve ima svo­je, tu su i pro­te­i­ni, vi­ta­mi­ni, sva­šta ne­što, jer sport je ustva­ri ve­li­ko od­ri­ca­nje, za­htije­va pre­da­nost, pu­no ula­ga­nja ne sa­mo fi­nan­sij­skih već i psi­hič­kih i fi­zič­kih, ali ako ima re­zul­ta­ta, ni­šta vam ne pa­da te­ško. Sje­ćam se kad sam kao di­je­te di­zao te­go­ve gle­da­ju­ći ta­da već for­mi­ra­ne mom­ke iz kra­ja, ko­li­ko se vo­lje i že­lje ima­lo za svi­m i če­sto uhva­tim se­be da je i sa­da taj in­te­nzi­tet na za­vid­nom ni­vou. Pri­tom, ta­da smo ima­li im­pro­vi­zo­va­ne te­go­ve, obič­na šip­ka sa kan­ta­ma na­pu­nje­nim be­to­nom na kra­je­vi­ma, al` sva­ka­ko kad do­bi­je­te pr­vu me­da­lju vi ste sreć­ni i kad uđe­te u te vo­de vi­še ne mo­že­te da iza­đe­te - pri­ča Vu­jo­vić.
Na ne­ki na­čin, ka­ko da­lje na­vo­di, sva­ko uče­šće na tak­mi­če­nje je no­vi stres.
- Pre­si­ja je ve­li­ka ne sa­mo par da­na pri­je tak­mi­če­nja već ne­ka­da i tri da­na po­sle to­ga. Jer ja sam ta­kav, skon­cen­tri­šem se sto­po­stot­no na re­zul­tat ko­ji že­lim da po­stig­nem i to je pri­ti­sak, ni­je to la­ko. Bu­de tu ra­znih tak­mi­če­nja, bu­de i gr­do­si­ja ko­ji se za­pla­ču kad iz­gu­be za po­en, dva. Sje­ćam se kad sam po­bje­dio jed­nog Ma­đa­ra ko­ji je ta­da va­žio za naj­ja­čeg bi­lo je su­za i mu­ke. Ci­je­la se Ma­đar­ska di­gla da mu iza­đe u su­sret da ga spon­zo­ri­še za utje­hu, stra­šni su to mo­men­ti - pri­sje­ća se Vu­jo­vić.
Ne kri­je da i u pa­u­er­lif­tin­gu kao i u sva­kom dru­gom spor­tu, osta­ju sa­mo naj­u­por­ni­ji.
- Sa­mo upor­ni osta­ju jer po­sta­je­te bu­kval­no žr­tva tog spor­ta. Me­ni je to po­sta­la du­šev­na hra­na. Ne­ma tu ni mno­go nov­ca ni ni­šta, ali mi je sr­ce ko­li­ko ku­ća sa­mo kad po­mi­slim na ne­ko tak­mi­če­nje, no­vu bor­bu, no­vi re­kord. Ni­šta ma­nji osje­ćaj ni­je i kad uđem u svo­ju so­bu ko­ja je za me­ne kao sport­ski mu­zej pre­pu­nih bor­bi. Sva­ka me­da­lja mi je po­seb­na na svoj na­čin, sva­ka bor­ba, sve. Tu su i pri­pre­me ko­je su uvi­jek dru­ga­či­je, ali za­to ne mi­je­njam mje­sto vje­žba­nja jer su mi te­re­ta­na „Her­kul” i ga­zda Alek­san­dar Sa­ša Ra­ko­če­vić uvi­jek iz­la­zi­li u su­ret pred sva­ku bor­bu, tak­mi­če­nje, pri­pre­mu i na to­me sam mu po­seb­no za­hva­lan - iskren je Vu­jo­vić.
Ipak, is­ti­če da ni­je sve ni u sna­zi, već da i seg­ment sre­će če­sto od­i­gra zna­čaj­nu ulo­gu. S.RA­DE­VIĆ


Pra­vi­la pa­u­er­lif­tin­ga

Pa­u­er­lif­ting je sport sna­ge i sa­sto­ji se iz tri di­sci­pli­ne - lif­ta od­no­sno tri raz­li­či­ta di­za­nja te­go­va. U lif­to­ve se ubra­ja­ju ču­čanj, benč pres i mr­tvo di­za­nje i sva­ki lift ima po­seb­nu teh­ni­ku iz­vo­đe­nja.
Tak­mi­čar na osno­vu tri po­ku­ša­ja u sva tri lif­ta do­sti­že mak­si­mal­nu te­ži­nu di­za­nja. Mak­si­mal­na te­ži­na u sva tri lif­ta omo­gu­ća­va ko­nač­ni „to­tal” po­stig­nu­te te­ži­ne na osno­vu ko­ga se do­bi­ja kraj­nji re­zul­tat. Tak­mi­ča­ri se če­sto na­zi­va­ju lif­te­ri­ma što u gru­bom pre­vo­du zna­či „di­zač”. Lif­te­ri mo­gu da se tak­mi­če u dvi­je ka­te­go­ri­je sa opre­mom ili bez opre­me, a ta pra­vi­la pro­pi­su­je In­ter­na­ci­o­nal­na pa­u­er­lif­ting fe­de­ra­ci­ja (IPF).


Voli te­go­ve i piše po­e­zi­ju

Na­pi­sao je i iz­dao Ve­se­lin Vu­jo­vić i dvi­je knji­ge po­e­zi­je. Ima i još dvi­je ko­je treba da bu­du ob­ja­vlje­ne, od­no­sno če­ka­ju na po­vo­ljan fi­nan­sij­ski pe­ri­od.
- Vo­lim po­e­zi­ju, vo­lim da je či­tam a i da je stva­ram. Ipak, tu­žno je ko­li­ko se sve ma­nje lju­di ba­vi či­ta­njem, to je sve ne­ka­ko po­vr­šno i to mi se ne svi­đa. A opet ne mo­gu da od­u­sta­nem od ono­ga što sam ja. Na­sta­vi­ću da stva­ram pa ma­kar i za svo­ju du­šu - iskren je Vu­jo­vić.